Intervju: Vojislav Pantić, umetnički direktor Beogradskog džez festivala
Ovogodišnji slogan je jazz seduction, mada bi on mogao da bude parola bilo kog izdanja festivala, jer je zavođenje jedan od jasnih ukusa džeza. Ubeđen sam da smo napravili odličan izbor, jer nas svi pitaju zbog čega baš džez zavođenje, a mi u stvari i ne znamo da odgovorimo; sa druge strane, nikome nije čudno. Postoji jedna interesantna priča - jedan od stranih novinara, kada je čuo slogan, rekao je sledeće: Džez zavođenju ne mogu odoleti. Kupiću lepu čokoladu, bocu vina i kartu za Beograd, i jedva čekam da me neko zavede...
***
Ovogodišnje 26. izdanje Beogradskog džez festivala, u organizacijiDoma omladine Beograda, održano je od 28. do 31. oktobra - pod parolom Jazz seduction. Prvi put održan davne 1971, navikao je Beograđane da sredinom jeseni očekuju zvuke džeza - ove godine na četiri lokacije u užem jezgru grada: Sava centar, Kolarčeva zadužbina, Studentski kulturni centar i Dom sindikata. Dvehiljadedesetu obeležila su velika imena džez scene, smeštena u četiri glavne programske celine (Giants, Legends Revisited, Lessons in Style i Evolution) i tri ponoćna programa (Hot & Tasty, Funky Smiles i Ladies Night).
O zastupljenosti džeza u Srbiji, ponovnom dolasku Vejna Šortera u Beograd, nastupima koji će se pamtiti i petnaestogodišnjoj pauzi - zaWAVE magazine govori umetnički direktor Beogradskog džez festivala, Vojislav Pantić.
U kojoj meri je džez razvijen u Srbiji? Kakav je ambijent potreban da bi jedan žanr mogao da egzistira i da se razvija na muzičkoj sceni?
- Ambijent za razvoj džeza u Srbiji nije idealan, ali nije mnogo bolje ni u slavnijim džez sredinama. U Americi ga, na primer, gotovo uopšte nema na državnom radiju ili televiziji, a kod nas se ipak tu i tamo provuče, zahvaljujući činjenici da mediji još nisu potpuno komercijalizovani.
Dobro je da postoji džez odsek u Muzičkoj školi "Stanković", kao pravi rasadnik novih talenata, ali bi bilo sjajno i da oni imaju priliku da nastave školovanje u našoj sredini, umesto što su, zbog nepostojanja akademskog nivoa obrazovanja, prinuđeni da putuju u Grac ili Boston.
Više od deset festivala u Srbiji je više nego solidan broj, ali bi bilo dobro i da scena u tim gradovima živi izvan festivala. Klubova ima jedino u Beogradu i Novom Sadu, ali su uglavnom orijentisani na standardni džez, kreativniji sadržaji teško dobijaju priliku izvan festivalskih smotri. Inače, ubeđen sam da bi naši najtalentovaniji džezeri imali uspeh u inostranstvu, ali je po tom pitanju neophodna veća pomoć države. Primera radi, većinu troškova evropskih umetnika na našem festivalu snose kulturne institucije država iz kojih dolaze.
Kako se bira slogan festivala, koji ove godine glasi Jazz seduction?
- O sloganu festivala razmišlja ceo organizacioni tim, ali najbolju ideju po pravilu ima programski urednik Doma omladine, Dragan Ambrozić. Naravno da pokušavamo da adekvatno oslikamo određeno izdanje festivala ili neko obeležje džeza uopšte. Tako je slogan prvog obnovljenog izdanja 2005. godine bio Tradicija i futurizam, da bismo naglasili da nastavljamo festivalsku tradiciju, ali i da radoznalo pogledamo unapred. Ovim sloganom obratili smo se i onima koji se sećaju ranijih izdanja festivala, ali i publici koja je stasala u međuvremenu. Slogan Grad džeza (2006) oslikao je "izlazak iz Doma omladine", nameru da ceo grad pleše u ritmu džeza, širenjem festivala u četiri gradska prostora. Proklamujući Striktno Jazz (2007), hteli smo da nedvosmisleno odgovorimo na pitanje kakvu muziku želimo da predstavimo publici. Jazz Emotions (2008) je prepoznavanje važne karakteristike džeza, snažnih emocija kojima je ova muzika ispunjena. Prošle godine smo obeležavali lep jubilej Beogradskog džez festivala pa je u skladu sa tim slogan bio 25th anniversary, a ove godine je Jazz seduction, jer se zavođenje i džez naprestano prepliću. Zavođenje je, zapravo, srž džeza.
Koja imena ovogodišnjeg festivala biste izdvojili?
- Šorter pre svih, kao prva istinska džez zvezda u programu od obnavljanja festivala. Pamtiću njegov koncert na isti način kao što i dan-danas pamtim nastup Weather Report.Čarli Hejden počastio nas je potpuno drugačijim senzibilitetom od Vejna Šortera, što sam i očekivao, ali veći deo publike verovatno nije. Tamo gde je Vejn bio ultra zatvoren, Hejden je bio ultra otvoren. Tamo gde se Vejn igrao agresivnim tempom i ritmovima, Hejden je bio milozvučan i romantičan. Tamo gde je Vejn bežao iz romantike, Hejden je u nju ulazio. Tamo gde je Vejn razbio sve moguće ideje džez soliranja, koncert Charlie Haden Quartet West je bio sastavljen od klasično postavljenih dugih i sjajnih soloa Alana Brodbenta, Ernija Votsa i Čarlija Hejdena. Vejn je prvi aplauz u sali izazvao tek u drugom delu nastupa, ali su oni koji su ostali do kraja izašli potpuno kupljeni. Takođe je interesantno da je svirao čak dva bisa, što je za ovaj kvartet vrlo retko. Sa druge strane, svaki Hejdenov solo pratili su ne aplauzi, nego ovacije, kada je bend morao da potpuno prestane da svira.
Pamtiće se i koncert Enrico Rava New Quintet - kao savršen spoj iskustva legendarnog italijanskog trubača i neobuzdane mladosti njegovih sjajnih saradnika. U osnovi je to bio bibap, ali moderno tretiran - sa elementima folklora, tango muzike, svinga i rokenrola, sublimirajući različite ambijente što i jeste karakteristika savremenog džeza. Slično njemu, Džejson Moran sa svojim uraganskim triom The Bandwagon objasnio nam je da je lako spojiti Telonijusa Monka sa hip-hopom, tradicionalne džez motive sa avangardom, duhovite matrice i živu muziku, nežno klavirsko preludiranje sa snažnim bitovima ritam sekcije. Uz Moranovu muziku najbolje smo razumeli kako se džez kreće napred u 21. veku.
Nakon 30 godina, Vejn Šorter opet je svirao pred beogradskom publikom. Možete li da napravite paralelu?
- Vejn Šorter je i 1980. i ove godine otvorio festival. Tada je došao sa megapopularnim fjužn sastavom Weather Report, u kom su svirali klavijaturista Džo Zavinul i basista Džeko Pastorijus, a sada u fantastičnom akustičnom kvartetu, u društvu pijaniste Danila Pereza, basiste Džona Patitućija i bubnjara Brajana Blejda. I onda i sada na koncertu je bio prisutan veliki broj ljudi.
Ali za razliku od 1980, kada su svi iz hale Pionir izašli kolektivno oduševljeni, ove godine mišljenja su bila dramatično podeljena. Jedan deo sale nije mogao da prihvati ono što on sada radi - misaonu, hermetičnu i na momente veoma tešku muziku koja od slušaoca zahteva punu koncentraciju - a drugi deo smatra da je prisustvovao najvećem koncertu u svom životu, uspevajući da ih izvede na (neuobičajena) dva bisa. Upravo to i jeste naša želja - da Beogradski džez festival intrigira publiku, provocirajući duge zanimljive diskusije (ne)istomišljenika posle koncerata.
Kako izgleda dovesti zvezdu muzičke scene u Beograd?
- Dovesti zvezdu u Beograd izgleda baš onako kako piše na plakatu ovogodišnjeg festivala - Dom omladine Beograda SA PONOSOMpredstavlja. Najsnažniji osećaj je ponos, a prati ga radost što si u mogućnosti da ovom gradu i ljudima koje voliš pružiš priliku da čuju istoriju džeza i da se sretnu sa imenima koja je opisuju.
Ako budžet omogućava, to je veoma lako, jer džezeri nisu komplikovani ljudi. Recimo, niko iz kvarteta Vejna Šortera nije imao posebne zahteve u vezi sa organizacijom koncerta; veoma su se prijateljski odnosili prema ljudima sa kojima su se ta dva dana sreli i vrhunski profesionalno odradili nastup.
Sa sentimentalne strane, dovoljno je da sedite pored njega na pola minuta, ništa da ne govorite - to će ostati u sećanju godinama. Ja sam imao priliku sa sedim sa Vejnom dan nakon koncerta i mislim da me je za tih petnaestak minuta nahranio nečim veoma snažnim, jednako kao da mi je tih petnaest minuta svirao ili pričao, a uglavnom smo ćutali.
Početkom osamdesetih je zabeležen pad odziva publike. Kako je ove godine festival komunicirao sa Beograđanima?
- Beogradska publika je gladna džeza, dolazi na koncerte u velikom broju i sjajno reaguje na ono što im pružaju umetnici. Ovo je bio najposećeniji festival u poslednjih šest godina - oko 8.000 ljudi ove godine slušalo je džez na festivalu, što je blizu najposećenijim izdanjima s početka 70-ih i kraja 80-ih. Ne očekujem da će se taj broj povećavati, zato što bi to značilo veći broj komercijalnih imena za velike gradske dvorane, a to je u direktnoj vezi sa visinom budžeta. S druge strane, nama je stalo da u programu imamo i kreativnu muziku koja prirodno komunicira sa manjim brojem ljudi, u dvoranama poput Kolarca ili Doma omladine. Neki od najlepših koncerata u ovih šest godina održali su se upravo tamo - Bred Meldau, Avišai Koen, Anat Koen, Bojan Z, Patriša Barber... Za takve umetnike prostor do 100 mesta je prirodno okruženje.
Nakon pauze od 15 godina, da li je festival ispunio očekivanja koja su se formirala tih godina kada se festival nije održavao?
- Festival 2005. je bio onoliko jak koliki nam je bio početni budžet, a bio je veoma skroman. Ali ipak, taj festival je otvorio Dejv Holand, koji je tri godine pre toga udružio sve četiri nagrade u magazinu Down Beat koje je mogao da dobije - za najbolji bend, najbolji album, najboljeg basistu i najboljeg izvođača godine - tako da nam je to bio više nego dobar zamah. Uspeh tog izdanja postavio je pred nas veću odgovornost, i tako je svake godine. Popravljamo ono što nije valjalo, ubacujemo nove zanimljive sadržaje, poboljšavamo produkcijske standarde, pravimo sve kvalitetniji program. Uz činjenicu da nas svake godine poseti sve više inostranih novinara i uvaženih gostiju - ove godine ih je bilo 14 - jasno nam je da smo stekli zavidan respekt u globalnoj džez javnosti. Sa takvim saznanjima idemo dalje - sledeća godina predstavlja novi, naravno još veći izazov.
Kakvu publiku imamo najbolje opisuju dva sveža primera. Na letošnjemUmbria Jazzu u Peruđi posećenost je bila oko 60%, a nama su od sedam programa čak četiri bila rasprodata. A juče sam čuo da Vejn Šorter danas nastupa u Madridu u prostoru koji prima 700 ljudi, dok je u Beogradu svirao pred 2.500 posetilaca.
Koje stvari bi trebalo promeniti za naredne godine? Koje novine bi valjalo uvesti?
- Prva stvar koju želimo da dodamo, a koja je krasila izdanja do 1990. - je institucija jam session-a. Ne nauštrb ponoćnih programa, naravno, jer su se odlično pokazali, već paralelno sa njima. U obnovljenom Domu omladine će to biti jednostavno ostvariti paralelnim programima u sali Americana i džez klubu, naravno za istu ulaznicu. Na taj način će biti i više tradicionalnijeg džeza na festivalu, koji Beograđani vole. Ali, znam da će obnavljanje jam session-a ići teško, pošto ih više nema ni na vodećim svetskim festivalima.
Kada je o koncertnom programu reč, bilo bi sjajno ako bismo uspeli da ostvarimo neku internacionalnu produkciju, kao što smo poslednjih godina inicirali tri domaće - Rambov nastup sa džezerima, povratak seksteta Marković-Gut i projekat Kornelija Kovača. Sledeći korak bi u tom smislu mogao da bude spajanje naših sa nekim renomiranim inostranim muzičarima, koji bi zajednički projekat, inspirisan sa naše strane, premijerno izveli na našem festivalu.
Voleo bih da sledeće godine bude više pratećih sadržaja koje zbog objektivnih okolnosti nismo mogli da imamo prethodnih godina. Naravno da osnovu svakog festivala čine koncerti, pre svega oni sa glavnog programa, ali ukupnoj atmosferi doprinose i zanimljive izložbe fotografija, panel diskusije, projekcije filmova. Nadamo se da ćemo uskoro početi sa umrežavanjem sa drugim festivalima u regionu i Evropi, kako bismo razmenjivali dobre ideje i programe.
by IVANA SPASOJEVIĆ
published: http://www.wavemagazine.net/0_srb/arhiva/49/kultura/beogradski-dzez-festival.htm
Ovogodišnji slogan je jazz seduction, mada bi on mogao da bude parola bilo kog izdanja festivala, jer je zavođenje jedan od jasnih ukusa džeza. Ubeđen sam da smo napravili odličan izbor, jer nas svi pitaju zbog čega baš džez zavođenje, a mi u stvari i ne znamo da odgovorimo; sa druge strane, nikome nije čudno. Postoji jedna interesantna priča - jedan od stranih novinara, kada je čuo slogan, rekao je sledeće: Džez zavođenju ne mogu odoleti. Kupiću lepu čokoladu, bocu vina i kartu za Beograd, i jedva čekam da me neko zavede... ***
Ovogodišnje 26. izdanje Beogradskog džez festivala, u organizacijiDoma omladine Beograda, održano je od 28. do 31. oktobra - pod parolom Jazz seduction. Prvi put održan davne 1971, navikao je Beograđane da sredinom jeseni očekuju zvuke džeza - ove godine na četiri lokacije u užem jezgru grada: Sava centar, Kolarčeva zadužbina, Studentski kulturni centar i Dom sindikata. Dvehiljadedesetu obeležila su velika imena džez scene, smeštena u četiri glavne programske celine (Giants, Legends Revisited, Lessons in Style i Evolution) i tri ponoćna programa (Hot & Tasty, Funky Smiles i Ladies Night).
O zastupljenosti džeza u Srbiji, ponovnom dolasku Vejna Šortera u Beograd, nastupima koji će se pamtiti i petnaestogodišnjoj pauzi - zaWAVE magazine govori umetnički direktor Beogradskog džez festivala, Vojislav Pantić.
U kojoj meri je džez razvijen u Srbiji? Kakav je ambijent potreban da bi jedan žanr mogao da egzistira i da se razvija na muzičkoj sceni?- Ambijent za razvoj džeza u Srbiji nije idealan, ali nije mnogo bolje ni u slavnijim džez sredinama. U Americi ga, na primer, gotovo uopšte nema na državnom radiju ili televiziji, a kod nas se ipak tu i tamo provuče, zahvaljujući činjenici da mediji još nisu potpuno komercijalizovani.
Dobro je da postoji džez odsek u Muzičkoj školi "Stanković", kao pravi rasadnik novih talenata, ali bi bilo sjajno i da oni imaju priliku da nastave školovanje u našoj sredini, umesto što su, zbog nepostojanja akademskog nivoa obrazovanja, prinuđeni da putuju u Grac ili Boston.
Više od deset festivala u Srbiji je više nego solidan broj, ali bi bilo dobro i da scena u tim gradovima živi izvan festivala. Klubova ima jedino u Beogradu i Novom Sadu, ali su uglavnom orijentisani na standardni džez, kreativniji sadržaji teško dobijaju priliku izvan festivalskih smotri. Inače, ubeđen sam da bi naši najtalentovaniji džezeri imali uspeh u inostranstvu, ali je po tom pitanju neophodna veća pomoć države. Primera radi, većinu troškova evropskih umetnika na našem festivalu snose kulturne institucije država iz kojih dolaze.
Kako se bira slogan festivala, koji ove godine glasi Jazz seduction?
- O sloganu festivala razmišlja ceo organizacioni tim, ali najbolju ideju po pravilu ima programski urednik Doma omladine, Dragan Ambrozić. Naravno da pokušavamo da adekvatno oslikamo određeno izdanje festivala ili neko obeležje džeza uopšte. Tako je slogan prvog obnovljenog izdanja 2005. godine bio Tradicija i futurizam, da bismo naglasili da nastavljamo festivalsku tradiciju, ali i da radoznalo pogledamo unapred. Ovim sloganom obratili smo se i onima koji se sećaju ranijih izdanja festivala, ali i publici koja je stasala u međuvremenu. Slogan Grad džeza (2006) oslikao je "izlazak iz Doma omladine", nameru da ceo grad pleše u ritmu džeza, širenjem festivala u četiri gradska prostora. Proklamujući Striktno Jazz (2007), hteli smo da nedvosmisleno odgovorimo na pitanje kakvu muziku želimo da predstavimo publici. Jazz Emotions (2008) je prepoznavanje važne karakteristike džeza, snažnih emocija kojima je ova muzika ispunjena. Prošle godine smo obeležavali lep jubilej Beogradskog džez festivala pa je u skladu sa tim slogan bio 25th anniversary, a ove godine je Jazz seduction, jer se zavođenje i džez naprestano prepliću. Zavođenje je, zapravo, srž džeza.
Koja imena ovogodišnjeg festivala biste izdvojili?
- Šorter pre svih, kao prva istinska džez zvezda u programu od obnavljanja festivala. Pamtiću njegov koncert na isti način kao što i dan-danas pamtim nastup Weather Report.Čarli Hejden počastio nas je potpuno drugačijim senzibilitetom od Vejna Šortera, što sam i očekivao, ali veći deo publike verovatno nije. Tamo gde je Vejn bio ultra zatvoren, Hejden je bio ultra otvoren. Tamo gde se Vejn igrao agresivnim tempom i ritmovima, Hejden je bio milozvučan i romantičan. Tamo gde je Vejn bežao iz romantike, Hejden je u nju ulazio. Tamo gde je Vejn razbio sve moguće ideje džez soliranja, koncert Charlie Haden Quartet West je bio sastavljen od klasično postavljenih dugih i sjajnih soloa Alana Brodbenta, Ernija Votsa i Čarlija Hejdena. Vejn je prvi aplauz u sali izazvao tek u drugom delu nastupa, ali su oni koji su ostali do kraja izašli potpuno kupljeni. Takođe je interesantno da je svirao čak dva bisa, što je za ovaj kvartet vrlo retko. Sa druge strane, svaki Hejdenov solo pratili su ne aplauzi, nego ovacije, kada je bend morao da potpuno prestane da svira.Pamtiće se i koncert Enrico Rava New Quintet - kao savršen spoj iskustva legendarnog italijanskog trubača i neobuzdane mladosti njegovih sjajnih saradnika. U osnovi je to bio bibap, ali moderno tretiran - sa elementima folklora, tango muzike, svinga i rokenrola, sublimirajući različite ambijente što i jeste karakteristika savremenog džeza. Slično njemu, Džejson Moran sa svojim uraganskim triom The Bandwagon objasnio nam je da je lako spojiti Telonijusa Monka sa hip-hopom, tradicionalne džez motive sa avangardom, duhovite matrice i živu muziku, nežno klavirsko preludiranje sa snažnim bitovima ritam sekcije. Uz Moranovu muziku najbolje smo razumeli kako se džez kreće napred u 21. veku.
Nakon 30 godina, Vejn Šorter opet je svirao pred beogradskom publikom. Možete li da napravite paralelu?
- Vejn Šorter je i 1980. i ove godine otvorio festival. Tada je došao sa megapopularnim fjužn sastavom Weather Report, u kom su svirali klavijaturista Džo Zavinul i basista Džeko Pastorijus, a sada u fantastičnom akustičnom kvartetu, u društvu pijaniste Danila Pereza, basiste Džona Patitućija i bubnjara Brajana Blejda. I onda i sada na koncertu je bio prisutan veliki broj ljudi.
Ali za razliku od 1980, kada su svi iz hale Pionir izašli kolektivno oduševljeni, ove godine mišljenja su bila dramatično podeljena. Jedan deo sale nije mogao da prihvati ono što on sada radi - misaonu, hermetičnu i na momente veoma tešku muziku koja od slušaoca zahteva punu koncentraciju - a drugi deo smatra da je prisustvovao najvećem koncertu u svom životu, uspevajući da ih izvede na (neuobičajena) dva bisa. Upravo to i jeste naša želja - da Beogradski džez festival intrigira publiku, provocirajući duge zanimljive diskusije (ne)istomišljenika posle koncerata.Kako izgleda dovesti zvezdu muzičke scene u Beograd?
- Dovesti zvezdu u Beograd izgleda baš onako kako piše na plakatu ovogodišnjeg festivala - Dom omladine Beograda SA PONOSOMpredstavlja. Najsnažniji osećaj je ponos, a prati ga radost što si u mogućnosti da ovom gradu i ljudima koje voliš pružiš priliku da čuju istoriju džeza i da se sretnu sa imenima koja je opisuju.
Ako budžet omogućava, to je veoma lako, jer džezeri nisu komplikovani ljudi. Recimo, niko iz kvarteta Vejna Šortera nije imao posebne zahteve u vezi sa organizacijom koncerta; veoma su se prijateljski odnosili prema ljudima sa kojima su se ta dva dana sreli i vrhunski profesionalno odradili nastup.
Sa sentimentalne strane, dovoljno je da sedite pored njega na pola minuta, ništa da ne govorite - to će ostati u sećanju godinama. Ja sam imao priliku sa sedim sa Vejnom dan nakon koncerta i mislim da me je za tih petnaestak minuta nahranio nečim veoma snažnim, jednako kao da mi je tih petnaest minuta svirao ili pričao, a uglavnom smo ćutali.
Početkom osamdesetih je zabeležen pad odziva publike. Kako je ove godine festival komunicirao sa Beograđanima?
- Beogradska publika je gladna džeza, dolazi na koncerte u velikom broju i sjajno reaguje na ono što im pružaju umetnici. Ovo je bio najposećeniji festival u poslednjih šest godina - oko 8.000 ljudi ove godine slušalo je džez na festivalu, što je blizu najposećenijim izdanjima s početka 70-ih i kraja 80-ih. Ne očekujem da će se taj broj povećavati, zato što bi to značilo veći broj komercijalnih imena za velike gradske dvorane, a to je u direktnoj vezi sa visinom budžeta. S druge strane, nama je stalo da u programu imamo i kreativnu muziku koja prirodno komunicira sa manjim brojem ljudi, u dvoranama poput Kolarca ili Doma omladine. Neki od najlepših koncerata u ovih šest godina održali su se upravo tamo - Bred Meldau, Avišai Koen, Anat Koen, Bojan Z, Patriša Barber... Za takve umetnike prostor do 100 mesta je prirodno okruženje.
Nakon pauze od 15 godina, da li je festival ispunio očekivanja koja su se formirala tih godina kada se festival nije održavao?- Festival 2005. je bio onoliko jak koliki nam je bio početni budžet, a bio je veoma skroman. Ali ipak, taj festival je otvorio Dejv Holand, koji je tri godine pre toga udružio sve četiri nagrade u magazinu Down Beat koje je mogao da dobije - za najbolji bend, najbolji album, najboljeg basistu i najboljeg izvođača godine - tako da nam je to bio više nego dobar zamah. Uspeh tog izdanja postavio je pred nas veću odgovornost, i tako je svake godine. Popravljamo ono što nije valjalo, ubacujemo nove zanimljive sadržaje, poboljšavamo produkcijske standarde, pravimo sve kvalitetniji program. Uz činjenicu da nas svake godine poseti sve više inostranih novinara i uvaženih gostiju - ove godine ih je bilo 14 - jasno nam je da smo stekli zavidan respekt u globalnoj džez javnosti. Sa takvim saznanjima idemo dalje - sledeća godina predstavlja novi, naravno još veći izazov.
Kakvu publiku imamo najbolje opisuju dva sveža primera. Na letošnjemUmbria Jazzu u Peruđi posećenost je bila oko 60%, a nama su od sedam programa čak četiri bila rasprodata. A juče sam čuo da Vejn Šorter danas nastupa u Madridu u prostoru koji prima 700 ljudi, dok je u Beogradu svirao pred 2.500 posetilaca.
Koje stvari bi trebalo promeniti za naredne godine? Koje novine bi valjalo uvesti?
- Prva stvar koju želimo da dodamo, a koja je krasila izdanja do 1990. - je institucija jam session-a. Ne nauštrb ponoćnih programa, naravno, jer su se odlično pokazali, već paralelno sa njima. U obnovljenom Domu omladine će to biti jednostavno ostvariti paralelnim programima u sali Americana i džez klubu, naravno za istu ulaznicu. Na taj način će biti i više tradicionalnijeg džeza na festivalu, koji Beograđani vole. Ali, znam da će obnavljanje jam session-a ići teško, pošto ih više nema ni na vodećim svetskim festivalima.
Kada je o koncertnom programu reč, bilo bi sjajno ako bismo uspeli da ostvarimo neku internacionalnu produkciju, kao što smo poslednjih godina inicirali tri domaće - Rambov nastup sa džezerima, povratak seksteta Marković-Gut i projekat Kornelija Kovača. Sledeći korak bi u tom smislu mogao da bude spajanje naših sa nekim renomiranim inostranim muzičarima, koji bi zajednički projekat, inspirisan sa naše strane, premijerno izveli na našem festivalu.
Voleo bih da sledeće godine bude više pratećih sadržaja koje zbog objektivnih okolnosti nismo mogli da imamo prethodnih godina. Naravno da osnovu svakog festivala čine koncerti, pre svega oni sa glavnog programa, ali ukupnoj atmosferi doprinose i zanimljive izložbe fotografija, panel diskusije, projekcije filmova. Nadamo se da ćemo uskoro početi sa umrežavanjem sa drugim festivalima u regionu i Evropi, kako bismo razmenjivali dobre ideje i programe.
by IVANA SPASOJEVIĆ
published: http://www.wavemagazine.net/0_srb/arhiva/49/kultura/beogradski-dzez-festival.htm
Нема коментара:
Постави коментар