Daj dedi za leba

Sreda. Jedanaesti mart. Slavija. Pravac od Hrama. Znate, ispred one prodavnice kontradiktornog naziva – MiniMaxi. Baš pored onog prodavca šarenih pertli. Drugo drvo sa leve strane. Čovek stoji. Star. Ili suviše neuredan da bi se moglo proceniti koja mu je decenija. Brada seda. Obrve prosede. Kosa se samo naslućuje ispod Nikekačketa, sa koga je znak „tačno’’ skoro otpao. Vire dva pramena ućebane kose. Glava pognuta. Desna ruka na nestabilnom štapu. U levoj ruci poklopac kutije od obuće okrenut na gore. I u njemu četiri novčića od po dinar ili dva. Tužan pogled uperen u jednocifren broj metalnih kovanica. Jakna pocepana, a iz pocepanog džepa viri pola tvrde kifle.

Staje devetka. Izlaze atraktivna devojka, penzioner, policajac i muškarac srednjih godina. Svi stadoše na pešački prelaz ka stanici autobusa 59. U poslednjem trenutku devojka se okrete i uputi se na drugu stranu. Ka prodavcu šarenih pertli.

 - Daj dedi za leba, promuklo zausti prosjak.

 - Nemam ništa sitno.

Starac napreže svoje lice, svaka bora mu se primeti na licu. Pljunu. Na Max Mara torbu.

-   Bog te prokleo, ne dao ti Bog dece nikada.

Brineta se prvo uplaši, zatim razbesne, promeni par nijansi crvene na licu, diže ruku.

-   Taksi!!! Do Ruzveltove 12, molim.      

februar 2009.