Intervju: RATKO BOŽOVIĆ, kulturolog
Govorite o okolnostima koje su onemogućile normalno funkcionisanje i progres kulture. Koji su, zapravo, ti “brodelovski” koncepti koji zaustavljaju transformaciju jednog društva?
- Što je najgore, to su pojmovi dugog trajanja. Pominjem samo neke od njih. Najpre, tradicionalizam. Ne mislim na tradiciju kao vrednost, već na tradiciju kao nanos prošlosti koji treba ostaviti iza sebe, braniti i udaljiti od ideologije, vrednovati na naučan način i usmeriti je ka novim vrednostima. U nas su i sve predrasude na okupu - sve! Predrasude u odnosu na naciju - nacizam i etnocentrizam, po kojima su sve druge nacije inferiorne. Govorimo o islamskom fundamentalizmu, a ne primećujemo da postoji i pravoslavni fundamentalizam. Vlada konfuzija u razumevanju rasnih pitanja, prisutan je i antisemitizam. Donedavno, stav prema Romima bio je nehuman.
Predrasude su u velikoj meri uslovile da se političko polje previše nagne prema ekstremnoj desnici. Njima i odgovara zatvoreno društvo u kome smo godinama tavorili i pokazali svetu forme drastičnog propadanja. Zato i danas jesmo u velikoj zaostalosti i u maglama samodovoljnosti. Protagonisti takve politike kao da su zaboravili da kultura ne postoji kao izolovana vrednost i da je njena neophodnost da se upoređuje sa vrednostima u svetu. U kulturi ne možete opstati u zatvorenim nacionalnim granicama, a mi živimo u izolaciji koju smo zavoleli kao toplu formu življenja. To je nesporazum i sa sobom i sa drugima.
Više od pedeset godina država nije otvorila nijednu galeriju, sedamnaest godina smo čekali Zakon o kulturi, a samo jedan odsto državnog budžeta izdvaja se za kulturu. Kakav je to odraz?
- Najpre, imamo poremećaj u glavama ljudi i u glavama onih koji odlučuju. Oni neće da shvate da je kultura osnovna pretpostavka za istinsku transformaciju i emancipaciju. Jer, oni kulturu ne vide kao pretpostavku za sve ostalo i zato tako i rezonuju. Doživljavaju je kao nužno zlo, zato toliko dugo i nije otvorena nijedna državna galerija - za njih je to bespotrebno opterećenje. Moramo imati i kulturu i zakon o kulturi, a čim postoji pogrešno rezonovanje, imamo kao posledicu takav procenat budžeta koji se odvaja za kulturu. Postoji ta “logika” zapuštenosti i nerazumevanja šta kultura jeste - a ona je pretpostavka i ekonomskog i bilo kog drugog razvitka.
Bili ste član Savezne komisije za kulturne veze sa inostranstvom. U čemu se ogleda značaj aktivnog internacionalnog dijaloga za kulturu jedne zemlje?
- Bilo je to davno, ali ostalo je to da nema kulture bez dijaloga. Ako hoćete da jednu sredinu prepoznate kao onu koja traga za vrednostima, to možete doznati preko dijaloga unutar zajednice. Zato i kažem da je samodovoljnost suprotna suštini kulture. Zato je otvorenost prva pretpostavka da se uporedimo, da vidimo svoju sliku u tuđem ogledalu i da se tu prepoznamo, jer to su istinski mostovi. Ne smatram da je sve u svetu superiorno, ali - nemojmo provincijski videti svoju kulturu kao najbolju na svetu i imati narcizam bez temelja. Mislim da ćemo do sveta najbrže stizati upravo preko kulture i u kulturi.
Od čega treba krenuti u rešavanju postojećih problema u srpskoj kulturi?
- Mislim da su neophodni veća prisutnost i kritika javnosti. Kritika je Ahilova peta naše kulture a ona bi, bar misaono, morala da kulturu stavi na mesto koje joj pripada. Potrebna je revalorizacija kulture, jedna suštinska promena vrednosti i samog mesta kulture u smislu stvaranja civilne forme života i građanskog društva. Laž je dominantno stanje individualne i kolektivne egzistencije. Blefiranju i prevari nema kraja. Istina je nepoželjna - ima se utisak da je negde otputovala i da je njen povratak neizvestan. Suštinske promene nema - niti će je biti dok ne steknemo sposobnost da se suočimo sa sopstvenom istinom.
Mediji nastavljaju da krive lice sveta, naličje se sve više urušava i odraz je naglavačke postavljenog sistema vrednosti. Sredstva javnog informisanja vode bitku sa profitom i komercijalnošću, a ne sa kvalitetom pruženih informacija. Informacija je roba - još jednom je dokazano, a kvalitet je opet pregažen kvantitetom.
Rijaliti programi se nižu - jedan se završava, drugi počinje. Prošlost vuče sadašnjost, sadašnjost ubija budućnost. Protekle decenije kao albatros stoje nad predugo izolovanim kulturnim nebom.Krajem prošlog veka dogodila nam se ideološka regresija u kojoj su se kultura i politika prožimale do te mere da ih je bilo nemoguće razdvojiti. Srbija je 17 godina čekala Zakon o kulturi, koji (bi trebalo da) za cilj ima “razvoj podržan sistemom”, a ne trenutni vakuum državnog kulturnog modela. U trenutku kada je politika kao determinata svega dostigla svoj maksimum prožimanja svake društvene sfere, a kultura doživljava potpuni kolaps, jedini način da se borimo protiv nekulture i neinformisanosti je - lični gerilski rat u kulturi - kaže za WAVE magazine prof. dr Ratko Božović, sociolog kulture.
U ovom intervjuu on govori o uticaju medija na kulturu, trenutnoj situaciji u srpskoj kulturi i značaju donošenja zakona koji će regulisati ovu oblast. Takođe, pokušava da da odgovor na pitanje u čemu se ogleda značaj aktivnog međunarodnog dijaloga za kulturu jedne zemlje i od čega bi trebalo krenuti u rešavanju nagomilanih problema.
Rijaliti programi nastavljaju da se emituju. Da li to znači da “narod” i dalje ostaje pasivni posmatrač i konzument tog razarajućeg formata i šta vidite kao dugoročne posledice takvih sadržaja po društvo?
- Rijaliti programi u nas su postali rđava navika i više nema mesta ni za nespokojnu začuđenost. Sve što je najgore i već prevaziđeno u svetu ovde se prihvata sa oduševljenjem. To je tako jer je dominacija prostakluka u usponu. Naša provincijska čamotinja na taj način dobila je nepodnošljivu količinu budalaština i vulgarnosti. Time se uveliko zabavlja… Dabome, to vređa zdrav razum, ali ne smeta komercijalizovanoj računici prizemnih i neodgovornih emitera. Oni zloupotrebljavaju traumatična stanja nacije i u svakom pogledu osiromašenog auditorijuma. Na žalost, ne postoji kreativna alternativa, pa je sada najlakše ići utabanim putevima na kojima je najviše prašine od koje se može obnevideti.
Globalni mediji se pokazuju kao jedan od “krivaca” za stagnaciju i “kičizaciju” srpskog društva i kulture.
- Ide se na jeftinoću programa, jedini argument da latino-američka serija bude prikazana jeste da je jeftina. Pritom se ne shvata da je ta jeftinoća najveća skupoća sa stanovišta uticaja koji se vrši na najširi auditorijum. To je rabljenje ljudskog vremena kao najvažnije čovekove imovine. Populističko sluđivanje masa prenelo se iz političkog polja u medijsku sferu. Zato se i ne pomeramo nigde, ostajemo tamo gde smo i bili.
Kada pogledamo komunikaciju sa globalnim medijima koji ne teže da osnaže i uspostave građanina i slobodnomisleću osobu, većpotenciraju laku zabavu, potrošačko društvo i potrošački mentalitet, imamo dominaciju zabavljačke površnosti i nasilja; nema istinskog odnosa prema ljudskoj sudbini, nema traganja za smislom, jer se ne želi slobodan čovek i građanin, već potrošač, a onda mi, kao provincijalci, prihvatamo sve to nekritički. U šablone globalnih svetskih medija “uleteli” smo bez distance i bez kritičkog odnosa. Tako belosvetska medijska pojava oblikuje i našu medijsku sferu. Verovatno ima i onih koji misle da ćemo, na taj način, postati deo sveta. To je obična glupost!
Mislim da bi bilo dobro da se malo razdrmaju državni mediji, koji bi trebalo da stvore aktivan stav i aktivnu stvarnost, a oni je trenutno umrtvljuju. Upravo suprotno, treba podsticati radoznalost - koja se stvara kvalitetnijim programom.
Kojim biste onda rečima opisali aktuelnu situaciju u kulturi, ako u obzir uzmemo nekritičkog pojedinca, sveopštu poplavu kvazi-vrednosti i prošlost koja neminovno utiče na sadašnjicu?
- Naša kultura se još odavno našla na nekakvom raskršću i u anomiji, zbog toga što smo postali društvo u kome vlada nasilje, haos, bezakonje. Ušli smo tako u tranziciju, u situaciju u kojoj kultura opstaje sa velikim naporima, kao marginalizovana vrednost, jer tamo gde se bije bitka za elementarnu egzistenciju, vi ne možete računati na normalno prisustvo stila življenja koji pripada kulturi. Postoji relacija između materijalnog siromaštva i duhovne suše. Ljude žive u strahu i teskobi, zato nisu ni sposobni za neposredni doživljaj kulture. Ovde vlada poremećaj u stilu življenja u kome je politika determinanta svega - zato i imamo redukciju polja kulture. Dakle, situacija u kulturi ne razlikuje se mnogo od situacije u društvu. Živimo u vakuumu, između starog sistema koji je rušen, a čije su matrice još prisutne, i nemogućnosti da se stvori jedna nova lestvica vrednosti. Imali smo istorijsku katastrofu, sankcije, rat, i sve što se događalo od 90-ih na ovamo, bilo je suprotno suštini kulture. Kultura ne može da opstane u teskobnim okolnostima, zaraćenosti i ekstremizmu. Vlada depersonalizacija kulture, a svako prilagođavanje nestvaralačkom dovodi do sumnje u prave vrednosti. Homogenizacija i instrumentalizacija svega zarad politike rezultovali su situacijom da kultura nikada nije bila pretpostavka za sve ostalo, kako bi trebalo da bude. U vreme ekstremne krize, srednji sloj je bio potpuno propao, zatim se malo podigao od dvehiljadite, a trenutno je u stagnaciji. To nije srećna okolnost, jer se samo preko srednjeg sloja i stiže do promene.
U ovom intervjuu on govori o uticaju medija na kulturu, trenutnoj situaciji u srpskoj kulturi i značaju donošenja zakona koji će regulisati ovu oblast. Takođe, pokušava da da odgovor na pitanje u čemu se ogleda značaj aktivnog međunarodnog dijaloga za kulturu jedne zemlje i od čega bi trebalo krenuti u rešavanju nagomilanih problema.
Rijaliti programi nastavljaju da se emituju. Da li to znači da “narod” i dalje ostaje pasivni posmatrač i konzument tog razarajućeg formata i šta vidite kao dugoročne posledice takvih sadržaja po društvo?
- Rijaliti programi u nas su postali rđava navika i više nema mesta ni za nespokojnu začuđenost. Sve što je najgore i već prevaziđeno u svetu ovde se prihvata sa oduševljenjem. To je tako jer je dominacija prostakluka u usponu. Naša provincijska čamotinja na taj način dobila je nepodnošljivu količinu budalaština i vulgarnosti. Time se uveliko zabavlja… Dabome, to vređa zdrav razum, ali ne smeta komercijalizovanoj računici prizemnih i neodgovornih emitera. Oni zloupotrebljavaju traumatična stanja nacije i u svakom pogledu osiromašenog auditorijuma. Na žalost, ne postoji kreativna alternativa, pa je sada najlakše ići utabanim putevima na kojima je najviše prašine od koje se može obnevideti.
Globalni mediji se pokazuju kao jedan od “krivaca” za stagnaciju i “kičizaciju” srpskog društva i kulture.
- Ide se na jeftinoću programa, jedini argument da latino-američka serija bude prikazana jeste da je jeftina. Pritom se ne shvata da je ta jeftinoća najveća skupoća sa stanovišta uticaja koji se vrši na najširi auditorijum. To je rabljenje ljudskog vremena kao najvažnije čovekove imovine. Populističko sluđivanje masa prenelo se iz političkog polja u medijsku sferu. Zato se i ne pomeramo nigde, ostajemo tamo gde smo i bili.
Kada pogledamo komunikaciju sa globalnim medijima koji ne teže da osnaže i uspostave građanina i slobodnomisleću osobu, većpotenciraju laku zabavu, potrošačko društvo i potrošački mentalitet, imamo dominaciju zabavljačke površnosti i nasilja; nema istinskog odnosa prema ljudskoj sudbini, nema traganja za smislom, jer se ne želi slobodan čovek i građanin, već potrošač, a onda mi, kao provincijalci, prihvatamo sve to nekritički. U šablone globalnih svetskih medija “uleteli” smo bez distance i bez kritičkog odnosa. Tako belosvetska medijska pojava oblikuje i našu medijsku sferu. Verovatno ima i onih koji misle da ćemo, na taj način, postati deo sveta. To je obična glupost!
Mislim da bi bilo dobro da se malo razdrmaju državni mediji, koji bi trebalo da stvore aktivan stav i aktivnu stvarnost, a oni je trenutno umrtvljuju. Upravo suprotno, treba podsticati radoznalost - koja se stvara kvalitetnijim programom.
Kojim biste onda rečima opisali aktuelnu situaciju u kulturi, ako u obzir uzmemo nekritičkog pojedinca, sveopštu poplavu kvazi-vrednosti i prošlost koja neminovno utiče na sadašnjicu?
- Naša kultura se još odavno našla na nekakvom raskršću i u anomiji, zbog toga što smo postali društvo u kome vlada nasilje, haos, bezakonje. Ušli smo tako u tranziciju, u situaciju u kojoj kultura opstaje sa velikim naporima, kao marginalizovana vrednost, jer tamo gde se bije bitka za elementarnu egzistenciju, vi ne možete računati na normalno prisustvo stila življenja koji pripada kulturi. Postoji relacija između materijalnog siromaštva i duhovne suše. Ljude žive u strahu i teskobi, zato nisu ni sposobni za neposredni doživljaj kulture. Ovde vlada poremećaj u stilu življenja u kome je politika determinanta svega - zato i imamo redukciju polja kulture. Dakle, situacija u kulturi ne razlikuje se mnogo od situacije u društvu. Živimo u vakuumu, između starog sistema koji je rušen, a čije su matrice još prisutne, i nemogućnosti da se stvori jedna nova lestvica vrednosti. Imali smo istorijsku katastrofu, sankcije, rat, i sve što se događalo od 90-ih na ovamo, bilo je suprotno suštini kulture. Kultura ne može da opstane u teskobnim okolnostima, zaraćenosti i ekstremizmu. Vlada depersonalizacija kulture, a svako prilagođavanje nestvaralačkom dovodi do sumnje u prave vrednosti. Homogenizacija i instrumentalizacija svega zarad politike rezultovali su situacijom da kultura nikada nije bila pretpostavka za sve ostalo, kako bi trebalo da bude. U vreme ekstremne krize, srednji sloj je bio potpuno propao, zatim se malo podigao od dvehiljadite, a trenutno je u stagnaciji. To nije srećna okolnost, jer se samo preko srednjeg sloja i stiže do promene.
Govorite o okolnostima koje su onemogućile normalno funkcionisanje i progres kulture. Koji su, zapravo, ti “brodelovski” koncepti koji zaustavljaju transformaciju jednog društva?
- Što je najgore, to su pojmovi dugog trajanja. Pominjem samo neke od njih. Najpre, tradicionalizam. Ne mislim na tradiciju kao vrednost, već na tradiciju kao nanos prošlosti koji treba ostaviti iza sebe, braniti i udaljiti od ideologije, vrednovati na naučan način i usmeriti je ka novim vrednostima. U nas su i sve predrasude na okupu - sve! Predrasude u odnosu na naciju - nacizam i etnocentrizam, po kojima su sve druge nacije inferiorne. Govorimo o islamskom fundamentalizmu, a ne primećujemo da postoji i pravoslavni fundamentalizam. Vlada konfuzija u razumevanju rasnih pitanja, prisutan je i antisemitizam. Donedavno, stav prema Romima bio je nehuman.
Predrasude su u velikoj meri uslovile da se političko polje previše nagne prema ekstremnoj desnici. Njima i odgovara zatvoreno društvo u kome smo godinama tavorili i pokazali svetu forme drastičnog propadanja. Zato i danas jesmo u velikoj zaostalosti i u maglama samodovoljnosti. Protagonisti takve politike kao da su zaboravili da kultura ne postoji kao izolovana vrednost i da je njena neophodnost da se upoređuje sa vrednostima u svetu. U kulturi ne možete opstati u zatvorenim nacionalnim granicama, a mi živimo u izolaciji koju smo zavoleli kao toplu formu življenja. To je nesporazum i sa sobom i sa drugima.
Više od pedeset godina država nije otvorila nijednu galeriju, sedamnaest godina smo čekali Zakon o kulturi, a samo jedan odsto državnog budžeta izdvaja se za kulturu. Kakav je to odraz?
- Najpre, imamo poremećaj u glavama ljudi i u glavama onih koji odlučuju. Oni neće da shvate da je kultura osnovna pretpostavka za istinsku transformaciju i emancipaciju. Jer, oni kulturu ne vide kao pretpostavku za sve ostalo i zato tako i rezonuju. Doživljavaju je kao nužno zlo, zato toliko dugo i nije otvorena nijedna državna galerija - za njih je to bespotrebno opterećenje. Moramo imati i kulturu i zakon o kulturi, a čim postoji pogrešno rezonovanje, imamo kao posledicu takav procenat budžeta koji se odvaja za kulturu. Postoji ta “logika” zapuštenosti i nerazumevanja šta kultura jeste - a ona je pretpostavka i ekonomskog i bilo kog drugog razvitka.
Bili ste član Savezne komisije za kulturne veze sa inostranstvom. U čemu se ogleda značaj aktivnog internacionalnog dijaloga za kulturu jedne zemlje?
- Bilo je to davno, ali ostalo je to da nema kulture bez dijaloga. Ako hoćete da jednu sredinu prepoznate kao onu koja traga za vrednostima, to možete doznati preko dijaloga unutar zajednice. Zato i kažem da je samodovoljnost suprotna suštini kulture. Zato je otvorenost prva pretpostavka da se uporedimo, da vidimo svoju sliku u tuđem ogledalu i da se tu prepoznamo, jer to su istinski mostovi. Ne smatram da je sve u svetu superiorno, ali - nemojmo provincijski videti svoju kulturu kao najbolju na svetu i imati narcizam bez temelja. Mislim da ćemo do sveta najbrže stizati upravo preko kulture i u kulturi.
Od čega treba krenuti u rešavanju postojećih problema u srpskoj kulturi?
- Mislim da su neophodni veća prisutnost i kritika javnosti. Kritika je Ahilova peta naše kulture a ona bi, bar misaono, morala da kulturu stavi na mesto koje joj pripada. Potrebna je revalorizacija kulture, jedna suštinska promena vrednosti i samog mesta kulture u smislu stvaranja civilne forme života i građanskog društva. Laž je dominantno stanje individualne i kolektivne egzistencije. Blefiranju i prevari nema kraja. Istina je nepoželjna - ima se utisak da je negde otputovala i da je njen povratak neizvestan. Suštinske promene nema - niti će je biti dok ne steknemo sposobnost da se suočimo sa sopstvenom istinom.
razgovarala: Ivana Spasojević
Нема коментара:
Постави коментар