Intervju: Ivan Stanić, kustos programa SUTRA na Festivalu nauke
Razvoj tehnologije je to omogućio, a konkretna ideja za ovu priču je realizovana na fakultetu kroz moje tekstove u magazinu 3+4, koji je izdavala Katedra za istoriju umetnosti. Pratio sam šta se dešava na festivalima poput Ars electronica, čitao magazine poput Wired i slične. Potom je došla priča sa Noći muzeja, na kojoj radim, i Festival nauke - i konačno su se stvorili uslovi za pokretanje SUTRA...
***
Četvrto izdanje Festivala nauke u Beogradu održano je od 3. do 5. decembra na tri lokacije u gradu - u robnoj kući Kluz, Studentskom kulturnom centru i Narodnoj banci Srbije. Trodnevni program pružio je svim posetiocima, kako navode organizatori, miks spektakularnog, urnebesnog i očaravajućeg sveta. Kroz interaktivne radionice sa izložbama, prezentacijama i laboratorijama, inspirativna predavanja o svemu što nas okružuje i program SUTRA - svako ko je bar jedan dan proveo u svetu nauke, dobio je pravu dozu zabave, umetnosti i obrazovanja. Celina koja se izdvojila je upravo SUTRA - spoj umetnosti, tehnologije, raznovrsnog i autentičnog. Ona je pokušala da odgovori na savremene izazove tehnologije, nauke, umetnosti, međuljudskih odnosa i to kroz nekoliko koncepta - Otvorena piramida, Nadzor i kazna, Egotoy, Visikord, Zvu?ni buket, Konkretizator, Istražite kontejner, 1:1, Invazija robota, Piramida, 3D fraktali, Sistem apsurda, The EyeWriter.
O nastanku koncepta SUTRA, recikliranoj umetnosti, pogledu na estetsku hirurgiju, sredini zagađenoj zvucima, virtuenoj stvarnosti i komunikaciji umetnosti sa konzumentima - za WAVE magazine govoriIvan Stanić, kustos ovog programa sa Festivala nauke 2010.
Odakle ideja za program SUTRA? Kako ste došli do ovog akronima kao spoja umetnosti, tehnologije, raznovrsnog i autentičnog?
- Moje interesovanje za tehnologiju je trodecenijsko. U tinejdžerskom dobu, roditelji su bratu i meni kupili prvi kućni računar - ZX Spectrum, pa sam nastavio da pratim razvoj računarske tehnologije i njene mogućnosti. Paralelno sa tim, umetnost me je interesovala praktično i teorijski. Oduvek je postojala želja da se te dve - tada naizgled suprotne strane, spoje.
Reč "SUTRA" je pokazala da poseduje tri bitne stvari: značenje koje je povezano sa idejom projekta, zvučnost (kratko i efektno, nekad i zbunjujuće) i treće, svako slovo je početak reči koje su bitne za sam projekat, a do kojih se došlo naknadnim promišljanjem. Prva tri slova su bila jasna, ali je bilo mnogo promišljanja oko R i A, jer dve reči trebalo je da šire objasne šta se tu dešava, želi.
OTVORENA PIRAMIDA akcenat stavlja na otpad, reciklažu i transformaciju stvarnosti u umetnost. Koliko se danas umetnik može "pronaći" u stvarnosti punoj materijala za reciklažu i stvoriti novo umetničko delo? Koliko zapravo u ovom digitalizovanom i "veštačkom" vremenu ima onog vrednog i nekada prevaziđenog, a sada ponovo oživljenog?
- Ideja reciklaže u umetnosti je stara koliko i sama umetnost. Sama stvarnost koju svakodnevno reinterpretiramo u sebi sadrži veliki deo u kome je reciklirano naše pređašnje iskustvo. Umetnik je prinuđen da reciklira, ma koliko smatrao da stvara nešto potpuno novo. Ne postoji apsolutno novo umetničko delo. Tehnologija je ta koja je nova i koja omogućava. Umetnik je samo koristi i pronalazi nove puteve za manipulisanje njom. Svet umetnosti nikada ne gubi tu tananu srž koja je čini drugačijom od svega ostalog. Svako vreme ima svoju estetiku i ona nije ništa manje vredna u odnosu na neku prošlost. Umetnost ne živi svakodnevni život. Njeno vreme ima drugačije parametre u odnosu na pojedinca. Otud se često pominje da je umetnost bezvremenska, naravno, ona koja vredi.
EGOTOY pokreće pitanje obezvređivanja sopstvenog tela pod naletom estetske hirurgije. Koju ste poruku želeli da pošaljete posetiocu koji je došao da pogleda "instalaciju" i našao se suočen sa onim što ste mu "sasuli u lice"?
- Umetnost nije ta koja treba da donosi konačne sudove. Ona sagledava stvarnost sa drugačijih pozicija. Estetska hirurgija nije negativna. Loša je kada se zloupotrebljava i kada se to vidi (recimo primer Majkl Džeksona ili pevača grupe Dead or Alive). Egotoy je reakcija na nužno zlo koje genetski inženjering nosi sa sobom. Da bismo dobili novo uho, mi koristimo laboratorijskog miša, tačnije ljudska hrskavica se hrani telom domaćina na kojeg je pričvršćena. Kao i Miki Maus koji je predstavljen kao albino sa prikačenim uvetom (pomenuta skulptura), tako i laboratorijski miš (koji je obično albino) nosi ljudsko uvo - oni su deo naših života, ali ne deo one prirode na koju se često nostalgično pozivamo. Laboratorijski miš je artificijelan kao i lik Mikija Mausa. Oni su stvoreni sa određenom namenom. Ova tema stavlja u dilemu naša moralna stanovišta, a to jeste jedna od ideja koju je umetnik želeo da pokrene ovom skulpturom.
ZVUČNI BUKET otvara pitanje akustičnog zagađenja, koje ostaje zaboravljeno usled brige o ozonskim rupama, čistoći vazduha i vode. Kako se zapravo sredina zagađuje zvucima, koliki stepen opreza je potreban u poređenju sa ostalim zagađivačima?
- U velikim gradskim jezgrima zagađenost bukom je velika. Ono što je stvara su različite mašine koje je čovek stvorio da bi sebi olakšao svakodnevicu (različiti oblici prevoza, fabrike, računari...), ali i zvukovi koje ljudi ispuštaju. Buka stvara novu, jaču buku, i dalje se multiplicira. Nešto zapamtimo, nešto se ponavlja, nešto se deformiše pod uticajem okoline, na neke zvuke utičemo - sve ono što želi da nam kaže Zvučni buket.
Nivo buke koji proizvode nove mašine je niži u odnosu na prethodne verzije. Ali je zato njihov broj daleko veći. Otud nivo buke ima uzlaznu putanju. Takođe naši bežični pomagači imaju udela u povećanju buke. Naši MP3 plejeri, zvonjava mobilnih telefona, naši razgovori mobilnim telefonom na ulici i u prevozu. Sve to utiče na našu svakodnevicu, naš stres, koncentraciju, naravno, u negativnom kontekstu.
KONKRETIZATOR navodi na razmišljanje koliki je danas stepen interakcije na relaciji umetnik - umetničko delo - konzument? Ima li nekih promena u komunikaciji publike sa umetnošću?
- Savremenost mora da se odslika i u umetnosti. Tehnologija je interaktivna, mlađi ljudi su naučili da učestvuju, menjaju, osećaju se delom svega što konzumiraju. Poučeni tim iskustvom oni očekuju kada dođu na izložbu da aktivno učestvuju. To se ne dešava često. Kod nas je umetnost i dalje uglavnom pasivna i oslanja se na neatraktivne, zastarele načine komunikacije i estetiku. Umetnost kod nas generalno kaska za vremenom. Konkretizator je pravi primer na koji način treba promeniti odnos između umetničkog dela i konzumenta.
Uz program 1:1 čini se da su se ljudi danas ipak prepustili pravilima virtuelnog sveta. Ima li onih koji ne učestvuju, koji samo posmatraju? Koliko je danas moguće ostati van tog realno nepostojećeg sveta?
- Proces sažimanja tzv. "realnog" i "virtuelnog", započet intenzivno pojavom Interneta, polako se zahuktava. Izlazimo iz šizofrene situacije gde smo mogli da pravimo razliku između elektronskog i neelektronskog sveta. Danas je našu svakodnevicu skoro nemoguće zamisliti bez upotrebe Interneta, mobilnih telefona i raznih elektronskih sprava. Na nama je na koji način i koliko ćemo da iskoristimo sve te mogućnosti. Taj svet je integrisan u našu realnost. Većina još uvek veruje da aktivno učestvuje u njenom kreiranju, a u stvari upravo funkcioniše i razmišlja po automatizmu koji je neko drugi isprogramirao. Nešto poput Matriksa. Život van ovog našeg savremenog sveta je naravno moguć, ali takav izbor više nije relevantan za vreme koje dolazi.
INVAZIJA ROBOTA ismeva kult savršenstva u medijskom svetu. Postavljeni roboti sa ogledalima izvrću sliku čovekovog tela i prave parodiju od isforsirane samodopadljivosti. Kako Vi vidite savremenog čoveka kome je, kako kažete, preostalo samo da kupi samog sebe?
- Savremen čovek je bombardovan savršenstvom, nametnuta mu je potreba da se stalno oseća nezadovoljnim. Većina reklama i estetika propagira lako, brzo dolaženje do cilja, sve za novac. Slike savršenstva koje nam se nude kroz medije niti su dostižna, niti postoje, niti su nam neophodna. Narcisoidnost je izvrnuta u virtuelnom svetu do nakaznosti. Problem je što izgubimo distancu i lako postajemo deo ovog automatskog procesa, postajemo roboti.
by IVANA SPASOJEVIĆ
published: http://www.wavemagazine.net/0_srb/arhiva/50/kultura/ivan-stanic-sutra-festival-nauke.htm
Razvoj tehnologije je to omogućio, a konkretna ideja za ovu priču je realizovana na fakultetu kroz moje tekstove u magazinu 3+4, koji je izdavala Katedra za istoriju umetnosti. Pratio sam šta se dešava na festivalima poput Ars electronica, čitao magazine poput Wired i slične. Potom je došla priča sa Noći muzeja, na kojoj radim, i Festival nauke - i konačno su se stvorili uslovi za pokretanje SUTRA...
***
Četvrto izdanje Festivala nauke u Beogradu održano je od 3. do 5. decembra na tri lokacije u gradu - u robnoj kući Kluz, Studentskom kulturnom centru i Narodnoj banci Srbije. Trodnevni program pružio je svim posetiocima, kako navode organizatori, miks spektakularnog, urnebesnog i očaravajućeg sveta. Kroz interaktivne radionice sa izložbama, prezentacijama i laboratorijama, inspirativna predavanja o svemu što nas okružuje i program SUTRA - svako ko je bar jedan dan proveo u svetu nauke, dobio je pravu dozu zabave, umetnosti i obrazovanja. Celina koja se izdvojila je upravo SUTRA - spoj umetnosti, tehnologije, raznovrsnog i autentičnog. Ona je pokušala da odgovori na savremene izazove tehnologije, nauke, umetnosti, međuljudskih odnosa i to kroz nekoliko koncepta - Otvorena piramida, Nadzor i kazna, Egotoy, Visikord, Zvu?ni buket, Konkretizator, Istražite kontejner, 1:1, Invazija robota, Piramida, 3D fraktali, Sistem apsurda, The EyeWriter.O nastanku koncepta SUTRA, recikliranoj umetnosti, pogledu na estetsku hirurgiju, sredini zagađenoj zvucima, virtuenoj stvarnosti i komunikaciji umetnosti sa konzumentima - za WAVE magazine govoriIvan Stanić, kustos ovog programa sa Festivala nauke 2010.
Odakle ideja za program SUTRA? Kako ste došli do ovog akronima kao spoja umetnosti, tehnologije, raznovrsnog i autentičnog?
- Moje interesovanje za tehnologiju je trodecenijsko. U tinejdžerskom dobu, roditelji su bratu i meni kupili prvi kućni računar - ZX Spectrum, pa sam nastavio da pratim razvoj računarske tehnologije i njene mogućnosti. Paralelno sa tim, umetnost me je interesovala praktično i teorijski. Oduvek je postojala želja da se te dve - tada naizgled suprotne strane, spoje.
Reč "SUTRA" je pokazala da poseduje tri bitne stvari: značenje koje je povezano sa idejom projekta, zvučnost (kratko i efektno, nekad i zbunjujuće) i treće, svako slovo je početak reči koje su bitne za sam projekat, a do kojih se došlo naknadnim promišljanjem. Prva tri slova su bila jasna, ali je bilo mnogo promišljanja oko R i A, jer dve reči trebalo je da šire objasne šta se tu dešava, želi.
OTVORENA PIRAMIDA akcenat stavlja na otpad, reciklažu i transformaciju stvarnosti u umetnost. Koliko se danas umetnik može "pronaći" u stvarnosti punoj materijala za reciklažu i stvoriti novo umetničko delo? Koliko zapravo u ovom digitalizovanom i "veštačkom" vremenu ima onog vrednog i nekada prevaziđenog, a sada ponovo oživljenog?- Ideja reciklaže u umetnosti je stara koliko i sama umetnost. Sama stvarnost koju svakodnevno reinterpretiramo u sebi sadrži veliki deo u kome je reciklirano naše pređašnje iskustvo. Umetnik je prinuđen da reciklira, ma koliko smatrao da stvara nešto potpuno novo. Ne postoji apsolutno novo umetničko delo. Tehnologija je ta koja je nova i koja omogućava. Umetnik je samo koristi i pronalazi nove puteve za manipulisanje njom. Svet umetnosti nikada ne gubi tu tananu srž koja je čini drugačijom od svega ostalog. Svako vreme ima svoju estetiku i ona nije ništa manje vredna u odnosu na neku prošlost. Umetnost ne živi svakodnevni život. Njeno vreme ima drugačije parametre u odnosu na pojedinca. Otud se često pominje da je umetnost bezvremenska, naravno, ona koja vredi.
EGOTOY pokreće pitanje obezvređivanja sopstvenog tela pod naletom estetske hirurgije. Koju ste poruku želeli da pošaljete posetiocu koji je došao da pogleda "instalaciju" i našao se suočen sa onim što ste mu "sasuli u lice"?
- Umetnost nije ta koja treba da donosi konačne sudove. Ona sagledava stvarnost sa drugačijih pozicija. Estetska hirurgija nije negativna. Loša je kada se zloupotrebljava i kada se to vidi (recimo primer Majkl Džeksona ili pevača grupe Dead or Alive). Egotoy je reakcija na nužno zlo koje genetski inženjering nosi sa sobom. Da bismo dobili novo uho, mi koristimo laboratorijskog miša, tačnije ljudska hrskavica se hrani telom domaćina na kojeg je pričvršćena. Kao i Miki Maus koji je predstavljen kao albino sa prikačenim uvetom (pomenuta skulptura), tako i laboratorijski miš (koji je obično albino) nosi ljudsko uvo - oni su deo naših života, ali ne deo one prirode na koju se često nostalgično pozivamo. Laboratorijski miš je artificijelan kao i lik Mikija Mausa. Oni su stvoreni sa određenom namenom. Ova tema stavlja u dilemu naša moralna stanovišta, a to jeste jedna od ideja koju je umetnik želeo da pokrene ovom skulpturom.
ZVUČNI BUKET otvara pitanje akustičnog zagađenja, koje ostaje zaboravljeno usled brige o ozonskim rupama, čistoći vazduha i vode. Kako se zapravo sredina zagađuje zvucima, koliki stepen opreza je potreban u poređenju sa ostalim zagađivačima?- U velikim gradskim jezgrima zagađenost bukom je velika. Ono što je stvara su različite mašine koje je čovek stvorio da bi sebi olakšao svakodnevicu (različiti oblici prevoza, fabrike, računari...), ali i zvukovi koje ljudi ispuštaju. Buka stvara novu, jaču buku, i dalje se multiplicira. Nešto zapamtimo, nešto se ponavlja, nešto se deformiše pod uticajem okoline, na neke zvuke utičemo - sve ono što želi da nam kaže Zvučni buket.
Nivo buke koji proizvode nove mašine je niži u odnosu na prethodne verzije. Ali je zato njihov broj daleko veći. Otud nivo buke ima uzlaznu putanju. Takođe naši bežični pomagači imaju udela u povećanju buke. Naši MP3 plejeri, zvonjava mobilnih telefona, naši razgovori mobilnim telefonom na ulici i u prevozu. Sve to utiče na našu svakodnevicu, naš stres, koncentraciju, naravno, u negativnom kontekstu.
KONKRETIZATOR navodi na razmišljanje koliki je danas stepen interakcije na relaciji umetnik - umetničko delo - konzument? Ima li nekih promena u komunikaciji publike sa umetnošću?
- Savremenost mora da se odslika i u umetnosti. Tehnologija je interaktivna, mlađi ljudi su naučili da učestvuju, menjaju, osećaju se delom svega što konzumiraju. Poučeni tim iskustvom oni očekuju kada dođu na izložbu da aktivno učestvuju. To se ne dešava često. Kod nas je umetnost i dalje uglavnom pasivna i oslanja se na neatraktivne, zastarele načine komunikacije i estetiku. Umetnost kod nas generalno kaska za vremenom. Konkretizator je pravi primer na koji način treba promeniti odnos između umetničkog dela i konzumenta.
Uz program 1:1 čini se da su se ljudi danas ipak prepustili pravilima virtuelnog sveta. Ima li onih koji ne učestvuju, koji samo posmatraju? Koliko je danas moguće ostati van tog realno nepostojećeg sveta?- Proces sažimanja tzv. "realnog" i "virtuelnog", započet intenzivno pojavom Interneta, polako se zahuktava. Izlazimo iz šizofrene situacije gde smo mogli da pravimo razliku između elektronskog i neelektronskog sveta. Danas je našu svakodnevicu skoro nemoguće zamisliti bez upotrebe Interneta, mobilnih telefona i raznih elektronskih sprava. Na nama je na koji način i koliko ćemo da iskoristimo sve te mogućnosti. Taj svet je integrisan u našu realnost. Većina još uvek veruje da aktivno učestvuje u njenom kreiranju, a u stvari upravo funkcioniše i razmišlja po automatizmu koji je neko drugi isprogramirao. Nešto poput Matriksa. Život van ovog našeg savremenog sveta je naravno moguć, ali takav izbor više nije relevantan za vreme koje dolazi.
INVAZIJA ROBOTA ismeva kult savršenstva u medijskom svetu. Postavljeni roboti sa ogledalima izvrću sliku čovekovog tela i prave parodiju od isforsirane samodopadljivosti. Kako Vi vidite savremenog čoveka kome je, kako kažete, preostalo samo da kupi samog sebe?
- Savremen čovek je bombardovan savršenstvom, nametnuta mu je potreba da se stalno oseća nezadovoljnim. Većina reklama i estetika propagira lako, brzo dolaženje do cilja, sve za novac. Slike savršenstva koje nam se nude kroz medije niti su dostižna, niti postoje, niti su nam neophodna. Narcisoidnost je izvrnuta u virtuelnom svetu do nakaznosti. Problem je što izgubimo distancu i lako postajemo deo ovog automatskog procesa, postajemo roboti.
by IVANA SPASOJEVIĆ
published: http://www.wavemagazine.net/0_srb/arhiva/50/kultura/ivan-stanic-sutra-festival-nauke.htm
Нема коментара:
Постави коментар