Sine, vidimo se na Google-u

Sednem tako za računar, spustila bih nešto na papir. tj. u belo prostranstvo Worda. Otuđenost od hartije i olovke.

Nekada su pisali na onom žutom papiru prepoznatljivog mirisa, na kome se mastilo raspline u dodiru sa hartijom. Jedna verzija, druga, treća. Pa tek kad tekst bude skoro gotov, sedaju za pisaću mašinu. Jednom mi je novinar iz devedesetih rekao: „Eee, to su bila vremena. Pišete, prepravljate, precrtaj ovo, dopiši ono, ovu rečenicu prebaci dva reda ispod, ovde novi red.. I sve to olovkom. Čak ni hemijske olovke nisam voleo. Slađe mi je bilo da čekam da mi se istupi olovka, pa uzmem zarezač, nekad čak i nož, i da zaoštrim. Uh, to je bio gušt. A onda najslađi deo. Uvučem papir, pa kad čujem one oštre otkucaje pisaće mašine. Kao srce da kuca, svako slovo – nova melodija. Onda izvučem papir, i pogledam ,naličje’, kad ono hrapavo. Svako slovo ostavilo je svoj pečat na naličju’’.

A danas.

Danas se SVE radi na računaru. Pišu se tekstove na računaru, gledaju filmovi na računaru, sluša se muzika, razgovara sa prijateljima. Nekada i sa „ličnim’’ roditeljima komuniciraju samo preko laptopa. Izgleda da se samo ne kupamo sa laptopom. Za sve je iskopana zamena. Umesto gitare na plaži, bira se Winamp. Umesto hartije i olovke, radije otvaramo Word. Nema više Takvuda i kokica, draži je Medija Plejer. A umesto kafe i Noblica – skajp u želji da se „ispričamo’’ sa prijateljima.

Lepo je u jednom intervjuu govorio Momo Kapor pre skoro devet godina: „Naravno, vi u ovom trenutku, kao da vas vidim, sedite ispred svog kompjutera, i ako čitate ovo što sam pričao mojoj koleginici Radmili Stanković, onda znači da ste veoma usamljeni. Sedite u tišini i buljite u ekran, a napolju, ma gde se nalazili, napolju je život. Pazite da ne uđete suviše duboko u kompjuter i da se zauvek ne odstranite iz života.’’

Koliko je samo izgubljen kontakt sa stvarnošću, sa bliskim ljudima. Kafu bi sa rođenim detetom pili preko world wide-a. Nadam se samo da mi mama sutra neće reći: „Sine, vidimo se na Google-u’’. Ne. Neću početi priču o Fejsbuku. Ne zaslužuje čak ni pritisak na Šift. Čemu veliko slovo? Da li je vredno toga? I uvek se iznerviram kada me neko pita jesam li na Fejsu. Pa naravno da nisam!!! A svakog dana pitaju. Što je najčudnije, ljudi se prosto zaprepaste kada čuju da neko nema profil na Fejsu ili Spejsu. Jednostavno, niste u trendu ako svakodnevno ne provodite 24 sata na svom (češće tuđem) profilu. A onda ljudi iz celog sveta kopaju po tuđim životima, gledaju gde je ko bio, šta je radio, gde se slikao. I eto. Rekla sam da neću o Fejsbuku, a opet sam mu dala nekoliko redova. Pri ponovnom čitanju ovog teksta, uočene se neke promene. Imam profil na Fejsu. Stani. Gde si odmah poleteo? Imam manje od sto frendova, ne prihvatam ni one koje poznajem, kamoli one druge. Jastuk mi nema fejsbuk jastučnicu, a na privesku za ključeve mi ne visi F.

Ali, kad malo bolje razmislim, da li je Word ili papir, ma svejedno mi je. Bitno je da se sačuvaju kreativnost, reči, tekstovi. Što više redova. Rukom napisanih ili otkucanih, nebitno je. Reči se ne otuđuju, reči ne otuđuju. Nepresušna riznica. Samo menjate raspored, stavljate zareze, malo tri tačke, na par mesta novokovanice. Začas menjate smisao, uvek nove ideje i uvek možete da budete u trendu sa načinom pisanja. Ilistaromodni. Samo ako poželite.

Često sednem da napišem nešto. Bez ideje šta sam zapravo htela da kažem. Samo beležim ideje, rečenice koje mi dolaze dok šetam, dok spavam, dok vežbam. A najbolji su redovi oni koje počnete bez znanja kuda će vas odvesti, kojim ćete rečima završiti svoju poslednju misao namenjenu ovom papiru…

P. S. Još sutra ću da prošetam do one radnje sa retro-bajkovitim mašinama za kucanje u Katanićevoj. Ali one starinske, one prave. Ne dam se još!!!

maj 2009.