Intervju: Ana Dragić, autor projekta Face the Reflection
Htela sam da navedem ljude da razmisle o, uslovno rečeno, "drugima", o tim običnim ljudima koji žive u Beogradu, odnosno Prištini. Cilj ovog projekta nije da ubedim umetnike i publiku da su Srbi i Albanci isti. Nemam nikakav problem sa tim da dođemo do zaključka i da smo potpuno različiti, ali najpre da zaista razmislimo o tome šta je to što nas razdvaja.
Piše IVANA SPASOJEVIĆ
Offline Izložba "Face the Reflection" otvorena je 14. aprila u Kulturnom centru GRAD u Beogradu. Specifičan koncept ovog projekta obuhvata deset mladih fotografa iz Beograda i Prištine koji su, bez ikakve međusobne komunikacije, na web postavljali svoje fotografije koje predstavljaju njihove refleksije stvarnosti. Deset fotografa - pet iz Beograda, pet iz Prištine - za deset nedelja objavilo je 100 fotografija na deset tema.
Nakon tri meseca neverbalnog komuniciranja, foto-priče su predstavljene u galeriji u GRAD-u, gde su se autori upoznali po prvi put i razmenili svoje priče, utiske i refleksije. Prvobitno je bio plan da postavka traje samo tri dana, ali - usled velikog interesovanja građana - izložba je ponovo otvorena 26. aprila.
O osnovnoj ideji offline izložbe, "glavnom krivcu" za naslov projekta, razlikama između Beograda i Prištine, odsustvu politike i komunikaciji među fotografima - za WAVE magazine govori autor projekta "Face the Reflection", Ana Dragić.
Zašto "Face The Reflection" - ko je "glavni krivac" za naslov?
- Sam naziv je nastao tako što sam sedela sa prijateljicom i osmišljavala naziv za web sajt. Htela sam da uključim reči "refleksija" i "suočavanje", ali su svi domeni bili zauzeti. Onda je njen dečko uzviknuo Face the Reflection i to mi se svidelo jer je višedimenzionalno. Odnosi se kako na interakciju između fotografa i njihove refleksije, tako i na sličnost u načinu života mladih u Beogradu i Prištini.
Na prvom nivou, tu je umetnik-fotograf koji svojom foto-temom izaziva ostale fotografe da u svom gradu, inspirisani motivima iz neposrednog okruženja, asocijativno odgovore svojom fotografijom koja će reflektovati (apstraktno ili bukvalno) neki isti motiv ili događaj. Kada se nakon tromesečne virtuelne interakcije upoznaju, oni će se bukvalno suočiti sa refleksijom (Face the reflection) i sa drugim umetnikom kada svaki fotograf otkrije koje su njegove fotografije.
Kako si došla na ideju da napraviš offline izložbu?
- Offline izložba je nastala kao prirodan nastavak online izložbe na sajtu www.facethereflection.com. Želja mi je bila da sve te jedinstvene foto-priče zažive i u galerijskom prostoru, kao i da se fotografi iz oba grada upoznaju baš tu, gde se njihova tromesečna virtuelna interakcija prenosi u stvarnost, u nešto opipljivo.
Web sajt sam napravila početkom januara i tada je startovala i prva foto-tema (prva nedelja). Od tada su su mi svake sedmice fotografi slali svoje foto-odgovore na po jednu temu. Punih deset nedelja sam uploadovala fotografije koje su mi slali, ali sam njihove opise čuvala za offline izložbu gde su ljudi po prvi put imali priliku da vide pozadinu fotgrafija i njihove autore.
Šta si želela da vidiš kao krajnji rezultat, osim fotografija?
- Htela sam da navedem ljude da razmisle o, uslovno rečeno, "drugima"; o tim običnim ljudima koji žive u Beogradu, odnosno u Prištini. Cilj ovog projekta nije da ubedim umetnike i publiku da su Srbi i Albanci isti. Nemam nikakav problem sa tim da dođemo do zaključka i da smo potpuno različiti, ali najpre da zaista razmislimo o tome šta je to što nas razdvaja.
Iako su to subjektivne refleksije autora fotografija, deset foto-priča koje su oni stvorili na alternativan način reflektuju stvarnosti u ova dva grada. Upravo zato što su to spontani pogledi običnih ljudi, a ne projekcija stvarnosti koju nude mediji, fotografije su verodostojne, jer realno pokazuju mlade ljude i svet u kojem žive.
Koliko je komuniciranje bez imena i bilo kakve pozadine olakšalo komunikaciju među studentima fotografima, odnosno - rasteretilo je?
- Možda su se zbog toga osećali slobodnije, mada verujem da oni ne bi imali problem u komunikaciji čak i da su njihovi identiteti u startu bili poznati. Samim ulaskom u projekat su pokazali da ne robuju predrasudama i da su otvoreni za nova iskustva. Princip anonimnosti je možda više uticao na samu publiku, koja je neopterećena pozadinom fotografija mogla slobodno da se fokusira na sam sadržaj tj. umetnički aspekt.
U čemu se razlikuju pogledi Beograda i Prištine?
- Razlikuju se zvanični stavovi političara. Običnih ljudi ne mnogo.
Učesnici u projektu su se fokusirali na studentske i kulturne aspekte svakodnevnog života - to se pokazalo kao itekako moguće, s obzirom na to da se na liniji Beograd - Priština skoro uvek uspostavlja politička relacija?
- Tu relaciju uspostavljaju mediji, kroz selektivno informisanje javnosti. Manipuliše se interpretacijama nekih "stvarnosti" koje vrlo malo imaju veze sa običnim ljudima i njihovim mišljenjima, čime se pothranjuju generacijski nasleđene predrasude. Stoga ne treba da čudi što su se mladi fotografi fokusirali na teme iz svakodnevnog života, inspirisani motivima iz svog okruženja. Priče iz kraja, najbliži prijatelji, izlasci, ljubav, strah...
U opisu izložbe navodi se da je osnovni cilj da se prikaže "pravo stanje stvari". Kakvo je zapravo to pravo stanje?
- Prvi put sam se susrela sa mladima sa Kosova na studijskom boravku u Americi. Kao stipendista Fonda za otvoreno društvo iz Njujorka, provela sam akademsku 2009/10 na američkom univerzitetu, gde sam prvi put imala kontakt sa nekim iz Prištine. Paradoksalno, trebalo je da pređem okean da bih upoznala nekoga iz grada koji je udaljen šest sati vožnje od Beograda. Nakon godinu dana prijateljstva, vratila sam se u Srbiju i letos po prvi put posetila Prištinu. To iskustvo je presudilo da radim ovaj projekat.
Imala sam utisak da sam se suočila sa refleksijom. Sve je drugačije, a opet slično Beogradu. Pre svega način života mladih, njihov pogled na svet i vizija budućnosti. Mladi ovde i tamo imaju sasvim slične probleme, strahove, želje i ambicije. Nezadovoljstvo i kritičko mišljenje, kao autorefleksija.
Podtema izložbe je "Lica - Fyturat" - o čemu je reč?
- Ubrzo po nastanku web sajta počeli su da me kontaktiraju mladi fotografi sa željom da se priključe projektu. Da ne bih poremetila prvobitan koncept napravila sam podtemu "Lica - Fyturat" - kompoziciju od 50 fotografija koju je stvaralo deset novih mladih fotografa iz Beograda i Prištine (po petoro iz oba grada) u periodu od pet nedelja. Sve fotografije prikazuju lica slikana anfas, a teme su bile poznate samo fotografima. Cilj podteme je, osim predstavljanja samih umetnika, dodatni akcenat na sličnostima Beograda i Prištine i njihovih stanovnika.
Šta ti govori to što je izložba ponovo otvorena - na zahtev i zbog interesovanja posetilaca?
- Veoma mi je drago što su ljudi bili toliko zainteresovani za ovu priču. To ne govori samo o našem uspehu već i o promeni svesti kod mladih, što me posebno raduje. To je nekako i bio krajnji cilj.
Published: http://www.wavemagazine.net/0_srb/kultura/ana-dragic-face-the-reflection.htm
Htela sam da navedem ljude da razmisle o, uslovno rečeno, "drugima", o tim običnim ljudima koji žive u Beogradu, odnosno Prištini. Cilj ovog projekta nije da ubedim umetnike i publiku da su Srbi i Albanci isti. Nemam nikakav problem sa tim da dođemo do zaključka i da smo potpuno različiti, ali najpre da zaista razmislimo o tome šta je to što nas razdvaja.
Piše IVANA SPASOJEVIĆ
Offline Izložba "Face the Reflection" otvorena je 14. aprila u Kulturnom centru GRAD u Beogradu. Specifičan koncept ovog projekta obuhvata deset mladih fotografa iz Beograda i Prištine koji su, bez ikakve međusobne komunikacije, na web postavljali svoje fotografije koje predstavljaju njihove refleksije stvarnosti. Deset fotografa - pet iz Beograda, pet iz Prištine - za deset nedelja objavilo je 100 fotografija na deset tema.Nakon tri meseca neverbalnog komuniciranja, foto-priče su predstavljene u galeriji u GRAD-u, gde su se autori upoznali po prvi put i razmenili svoje priče, utiske i refleksije. Prvobitno je bio plan da postavka traje samo tri dana, ali - usled velikog interesovanja građana - izložba je ponovo otvorena 26. aprila.
O osnovnoj ideji offline izložbe, "glavnom krivcu" za naslov projekta, razlikama između Beograda i Prištine, odsustvu politike i komunikaciji među fotografima - za WAVE magazine govori autor projekta "Face the Reflection", Ana Dragić.
Zašto "Face The Reflection" - ko je "glavni krivac" za naslov?
- Sam naziv je nastao tako što sam sedela sa prijateljicom i osmišljavala naziv za web sajt. Htela sam da uključim reči "refleksija" i "suočavanje", ali su svi domeni bili zauzeti. Onda je njen dečko uzviknuo Face the Reflection i to mi se svidelo jer je višedimenzionalno. Odnosi se kako na interakciju između fotografa i njihove refleksije, tako i na sličnost u načinu života mladih u Beogradu i Prištini.
Na prvom nivou, tu je umetnik-fotograf koji svojom foto-temom izaziva ostale fotografe da u svom gradu, inspirisani motivima iz neposrednog okruženja, asocijativno odgovore svojom fotografijom koja će reflektovati (apstraktno ili bukvalno) neki isti motiv ili događaj. Kada se nakon tromesečne virtuelne interakcije upoznaju, oni će se bukvalno suočiti sa refleksijom (Face the reflection) i sa drugim umetnikom kada svaki fotograf otkrije koje su njegove fotografije.Kako si došla na ideju da napraviš offline izložbu?
- Offline izložba je nastala kao prirodan nastavak online izložbe na sajtu www.facethereflection.com. Želja mi je bila da sve te jedinstvene foto-priče zažive i u galerijskom prostoru, kao i da se fotografi iz oba grada upoznaju baš tu, gde se njihova tromesečna virtuelna interakcija prenosi u stvarnost, u nešto opipljivo.
Web sajt sam napravila početkom januara i tada je startovala i prva foto-tema (prva nedelja). Od tada su su mi svake sedmice fotografi slali svoje foto-odgovore na po jednu temu. Punih deset nedelja sam uploadovala fotografije koje su mi slali, ali sam njihove opise čuvala za offline izložbu gde su ljudi po prvi put imali priliku da vide pozadinu fotgrafija i njihove autore.
Šta si želela da vidiš kao krajnji rezultat, osim fotografija?
- Htela sam da navedem ljude da razmisle o, uslovno rečeno, "drugima"; o tim običnim ljudima koji žive u Beogradu, odnosno u Prištini. Cilj ovog projekta nije da ubedim umetnike i publiku da su Srbi i Albanci isti. Nemam nikakav problem sa tim da dođemo do zaključka i da smo potpuno različiti, ali najpre da zaista razmislimo o tome šta je to što nas razdvaja.
Iako su to subjektivne refleksije autora fotografija, deset foto-priča koje su oni stvorili na alternativan način reflektuju stvarnosti u ova dva grada. Upravo zato što su to spontani pogledi običnih ljudi, a ne projekcija stvarnosti koju nude mediji, fotografije su verodostojne, jer realno pokazuju mlade ljude i svet u kojem žive.Koliko je komuniciranje bez imena i bilo kakve pozadine olakšalo komunikaciju među studentima fotografima, odnosno - rasteretilo je?
- Možda su se zbog toga osećali slobodnije, mada verujem da oni ne bi imali problem u komunikaciji čak i da su njihovi identiteti u startu bili poznati. Samim ulaskom u projekat su pokazali da ne robuju predrasudama i da su otvoreni za nova iskustva. Princip anonimnosti je možda više uticao na samu publiku, koja je neopterećena pozadinom fotografija mogla slobodno da se fokusira na sam sadržaj tj. umetnički aspekt.
U čemu se razlikuju pogledi Beograda i Prištine?
- Razlikuju se zvanični stavovi političara. Običnih ljudi ne mnogo.
Učesnici u projektu su se fokusirali na studentske i kulturne aspekte svakodnevnog života - to se pokazalo kao itekako moguće, s obzirom na to da se na liniji Beograd - Priština skoro uvek uspostavlja politička relacija?
- Tu relaciju uspostavljaju mediji, kroz selektivno informisanje javnosti. Manipuliše se interpretacijama nekih "stvarnosti" koje vrlo malo imaju veze sa običnim ljudima i njihovim mišljenjima, čime se pothranjuju generacijski nasleđene predrasude. Stoga ne treba da čudi što su se mladi fotografi fokusirali na teme iz svakodnevnog života, inspirisani motivima iz svog okruženja. Priče iz kraja, najbliži prijatelji, izlasci, ljubav, strah...
U opisu izložbe navodi se da je osnovni cilj da se prikaže "pravo stanje stvari". Kakvo je zapravo to pravo stanje?
- Prvi put sam se susrela sa mladima sa Kosova na studijskom boravku u Americi. Kao stipendista Fonda za otvoreno društvo iz Njujorka, provela sam akademsku 2009/10 na američkom univerzitetu, gde sam prvi put imala kontakt sa nekim iz Prištine. Paradoksalno, trebalo je da pređem okean da bih upoznala nekoga iz grada koji je udaljen šest sati vožnje od Beograda. Nakon godinu dana prijateljstva, vratila sam se u Srbiju i letos po prvi put posetila Prištinu. To iskustvo je presudilo da radim ovaj projekat. Imala sam utisak da sam se suočila sa refleksijom. Sve je drugačije, a opet slično Beogradu. Pre svega način života mladih, njihov pogled na svet i vizija budućnosti. Mladi ovde i tamo imaju sasvim slične probleme, strahove, želje i ambicije. Nezadovoljstvo i kritičko mišljenje, kao autorefleksija.
Podtema izložbe je "Lica - Fyturat" - o čemu je reč?
- Ubrzo po nastanku web sajta počeli su da me kontaktiraju mladi fotografi sa željom da se priključe projektu. Da ne bih poremetila prvobitan koncept napravila sam podtemu "Lica - Fyturat" - kompoziciju od 50 fotografija koju je stvaralo deset novih mladih fotografa iz Beograda i Prištine (po petoro iz oba grada) u periodu od pet nedelja. Sve fotografije prikazuju lica slikana anfas, a teme su bile poznate samo fotografima. Cilj podteme je, osim predstavljanja samih umetnika, dodatni akcenat na sličnostima Beograda i Prištine i njihovih stanovnika.
Šta ti govori to što je izložba ponovo otvorena - na zahtev i zbog interesovanja posetilaca?
- Veoma mi je drago što su ljudi bili toliko zainteresovani za ovu priču. To ne govori samo o našem uspehu već i o promeni svesti kod mladih, što me posebno raduje. To je nekako i bio krajnji cilj.
Published: http://www.wavemagazine.net/0_srb/kultura/ana-dragic-face-the-reflection.htm
Нема коментара:
Постави коментар